Наши ученици - наш понос

Данас желимо да вам представимо ДАВИДА ЂУКАНОВИЋА

То је ученик који се током протекле четири године истицао на многим пољима, а као приједлог за ученика генерације заузео је високо друго мјесто.
 

Давид је приликом свог представљања о школи и својим плановима рекао сљедеће:

Грађевинарство је темељ сваке цивилизације, вјештина која обликује наш свијет од памтивијека. Грађевинарство је утјеловљење људске домишљатости и потребе за стварањем трајних структура које остају и хиљадама година након нашег истребљења.
Зовем се Давид Ђукановић и у својој петочланој породици, најстарије сам дијете и то ми је дало задатак да будем узор млађој браћи. Рођен сам 11. 9. 2006. године у граду Добоју у којем сам завршио основну, а и средњу Техничку школу (смјер-грађевински техничар) и у блиској будућности планирам да упишем Грађевински факултет Универзитета у Београду.
У свом животу, сматрам да сам пуно постигао, како у школским тако и у ваншколским, волонтерским и спортским аспектима. Био сам одличан ученик у све четири године свог средњошколског образовања. Увијек издвајан од стране свих професора као одговоран ученик са радним навикама на кога се могу ослонити. Поред свог одличног успјеха и примјерног владања издвајао сам се, како на школским, тако и на регионалним такмичењима из српског језика и математике гдје сам освајао већином прве награде. Био сам члан макетарске секције гдје сам показао изузетну спретност на раду са ЦНЦ машинама (коју посједује наша школа) и примјењено знање из предмета значајних за грађевинску струку попут статике, бетона и армираног бетона, челика и дрвета. Све ове обавезе и вријеме које сам посветио свом образовању нису ме зауставиле да будем ускраћен за спорт и да будем успјешан на разним државним и међународним такмичењима. Тренирам џудо од своје седме године. Поред резултата које сам постизао у овом спорту, истакао бих, као врхунац, да сам носилац мајсторског звања - црни појас 1. дан. Такође бих истакао да сам члан Црвеног крста добојске регије. Када сам први пута добио предмет техничко образовање, схватио сам да је то мој позив и нешто чиме бих желио да се бавим у свом животу. Издвајао сам се тада од својих вршњака јер сам створио огромно интересовање за грађевину. Такође, желим да напоменем да живим у граду гдје је појава нагле експанзије изградње стамбених објеката, те таква појава у мени сваки дан подстиче жељу да се сутра на овим просторима реализују пројекти који ће бити плод мог образовања стеченог на већ поменутом универзитету. Сматрам да је огроман успјех да човјек остави нешто иза себе што је видљиво, а образовање, студирање и стечено знање на Грађевинском факултету би мени дало такву могућност, а посебно би ми било драго да плод мог образовања буде реализација пројекта који ће генерацијама указивати на величину „Српске националне заједнице“. ЈУ Техничка школа Добој за мене представља мјесто кога ћу се увијек радо сјетити и за њу ме вежу само позитивне ствари попут многих стечених пријатељстава и знања. Техничка школа поносна је на зрелост и став својих ученика који спреми одлазе у свијет!  Освојите га знањем и радом чије темеље смо заједно градили

Сви мушки чланови у мојој породици су се бавили грађевином те сам и ја одлучио да кренем истим путем. Данас са поносом могу рећи, да сам направио добар избор. Много сам научио за ове 4 године, пронашао сам се у овом занимању, а прије свега упознао сам добре и мени драге пријатеље као и одличне професоре који нису били само професори, него и истински људи који су нам много помогли и савјетовали нас у свему.

Зовем се Лука Јовић, рођен сам 2.12.2005. у Добоју. Живим са родитељима, млађом сестром и баком. Њима сам захвалан јер су ми много помогли како у животу тако и у вези са школом. Поред одличног успјеха у школи редао сам и значајне успјехе у спорту, односно кошарци. Од тринаесте године тренирам кошарку и готово све вријеме биран сам за капитена своје екипе. Тренер ме увијек сматрао добрим вођом што је допринијело изградњи моје личности и грађењу самопоуздања које је потребно сваком младом човјеку. Поред клупских и индивидуалних достигнућа и награда, дошао сам и до школског успјеха са Техничком школом (освојили смо градско и регионално такмичење, и играли на републичког такмичења). Овим путем бих се захвалио свим својим саиграчима, односно колегама на незаборавним тренуцима. Сада након завршене средње школе, очекивања као и поглед у будућност ми се и нису нешто пуно промјенила. Настављам се школовати у својој струци, а ако Бог да наставићу играти кошарку на вишем нивоу, и то све у Бањој Луци.

Представљамо још једног матуранта који је био на листи приједлога за ученика генерације. О својој средњој школи, друговима и плановима за будућност он је рекао сљедеће:

Кажу да је машинство мајка свих професија овога света. Кажу да без машинства и технологије потребне за све друге послове и занате никада не би постојале, и да уређаје које користимо на дневној бази никада не бисмо видели. Ми смо машинци, и ми смо корен будућности.

Моје име је Матеја Стевановић. Рођен сам 12. 6. 2006. године у Добоју, где живим и данас, пуних 19 година. Основну школу сам завршио у Ј.У.О.Ш "Свети Сава" са врло добрим просеком. Присећам се тих последњих дана основне школе, када сам размишљао о својој будућности и смеру којем ћу се посветити. Машински техничар за компјутерско конструисање није био мој први избор занимања, али након завршеног првог разреда, схватио сам да нисам направио грешку. Уз богату наставу, занимљиве професоре и незаборавно одељење, преостале три године су пролетеле. Лично желим да им се захвалим за све успомене које смо створили кроз све ове године познавања и учења. Завршио сам све четири године са одличним успехом. Учествовао сам у бројним радионицама и освајао сам прва мјеста на такмичењима из енглеског језика. Мој следећи циљ је да упишем Машински факултет у Источном Сарајеву, и верујем да ћу постићи свој циљ јер уз довољно труда и позитивног размишљања, сва врата у живота су отворена. Верујем да ми је ова школа помогла у проналажењу мог пута у животу, којим желим наставити да ходам, корак по корак. По питању активности ван школе, уживам у шетњама са друштвом, читању страних као и наших књига и игрању игрица. У животу, верујем да на крају дана није битно чиме се бавиш, колико новца имаш, са ким си... битно је да си доброг срца, да радиш добра дела и да си срећан због тога.